Nekadašnja logika prelivanja blagostanja od razvijenog Zapada ka nerazvijenoj periferiji zamenjena je prelivanjem periferije ka posustalim centrima prosperiteta. Paradoksalno, globalizacija je povezala najudaljenije krajeve sveta, a istovremeno zaoštrila pitanje granica. Kako objasniti taj istovremeni proces integracije i dezintegracije - integracije na globalno-ekonomskom i dezintegracije na etničkom, političkom i kulturnom planu? Sigurno ne uz pomoć stare evolucionističke paradigme koja nije predvidela da će proces globalizacije i tržišnog povezivanja zemalja voditi njihovoj etničkoj, nacionalnoj i kulturnoj diferencijaciji. Granice niču tamo gde smo ih najmanje očekivali, na putevima novih talasa migranata, usred Evrope, tog gotovo do juče homogenog prostora koji je obećavao postepeno brisanje granica između naroda i kultura… U knjizi „Kartografija nestajanja, diseminacija granica i misao postglobalizma” (Mediteran, Novi Sad), autor ovih redova iznosi tezu koja globalizaciju čini neodvojivom od suprotnog procesa umnožavanja granica. Danas smo suočeni s povratkom teritorija i granica koje su bile izbrisane iz kartografije evropskog racionalizma. Stratifikacija različitih slojeva istorije izronila je takoreći iz donedavne predstave monolitnog napretka civilizacije. Ona ne obuhvata samo teritorije, već ekonomske, ljudske i prirodne resurse, spomenike drevnih civilizacija, identitete koji se tope u hibridnoj smeši religijsko-etničkih sukoba i podela koje oživljavaju duhove prošlosti.

Umesto da ujedini svet, globalizacija je dovela do krize multikulturalizma i jačanja kulturnih i etničkih posebnosti, kao i njihove radikalizacije. Do juče preovlađujući stav Tomasa Fridmana (u njegovoj knjizi „Svet je zaravnjen, kratka istorija dvadeset prvog veka”) da je globalizacija, putem planetarnog prodora tržišnog liberalizma i digitalnih tehnologija, ujedinila svet, danas je suočen sa oštrim kritikama. Postalo je, naime, jasno da globalno poravnanje u vidu tržišne i finansijske deregulacije ne vodi isključivo ujednačavanju, odnosno napredovanju glatkih prostora, već dovodi do njihovog „nabiranja” koje se manifestuje buđenjem desnice ili jačanjem autoritarnih režima. Složenost nove faze globalnog kapitalizma, koja se odigrava na talasu postepenog, progresivnog ograničenja polja autonomije nacionalnih država i njihovom podređivanju finansijskim centrima moći to upravo potvrđuje.

Globalizacija ima i svoj nepredvidljivi aspekt, jer, umesto da stvara monolitni svet, paradoksalno, dovodi do njegovog raslojavanja. Ovo račvanje se, s jedne strane, manifestuje kroz kulturnu homogenizaciju užih zajednica i sredina u okviru nacionalnih ili višenacionalnih država, a s druge strane kroz pojavu novih svetskih ekonomskih sila koje teže da zadrže svoj specifični put razvoja. Proces globalizacije je tako, suprotno očekivanjima, iznedrio nove posebnosti. Umesto da doprinese slamanju kulturnih barijera, globalizacija je podstakla kulturnu homogenizaciju, getoizaciju i podizanje „zidova” između pripadnika različitih kulturnih i verskih tradicija. Zalaskom građanske kulture i ideologije stvorena je svojevrsna ideološka depresija koja predstavlja povoljan teren za radikalizaciju etničkih i verskih pokreta koji se u tom pohodu nisu integrisali.

Dinamika globalizacije obuhvata najudaljenije krajeve sveta, ali istovremeno podstiče podvajanje na etničkoj i kulturnoj osnovi čitavih prostora. Na taj način, globalizacija, u svom dvostrukom kretanju oslobađa različitosti koje, u slučaju radikalizacije, mogu postati prepreka traganju za svetskim poretkom čija se sudbina odigrava na razmeđi suverene države, unutrašnjih tendencija dezintegracije i rastućeg pritiska transnacionalnih faktora.

Izbeglička kriza je primer te hibridne dinamike prema kojoj se ekonomska emigracija, koja je bila dominantna u vreme industrijskog kapitalizma stopila sa političkom emigracijom, sa tim izbegličkim cunamijem koji se javlja kao posledica pokušaja uspostavljanja novih granica na Bliskom istoku. Ostatak bipolarnog sveta sa njegovom matricom suvereniteta sudara se sa vihorom globalizacije. Nekadašnja logika prelivanja blagostanja od razvijenog Zapada ka nerazvijenoj periferiji zamenjena je prelivanjem periferije ka posustalim centrima prosperiteta.

Politika, „Pogledi“, 14.07.2016