Poslednjih meseci svedoci smo simulirane “debate” u kojoj ucestvuju uglavnom istomisljenici i probrani ljudi od poverenja aktuelne vlasti, o nacinu konacnog resenja problema KiM, a sve u cilju da se olaksa proces pristupanja R.Srbije Evropskoj uniji. Predsednik Republike nam objasnjava da je to cin njegove licne hrabrosti i drzavnicke odgovornosti kako bi se obezbedila “mirna buducnost nase dece”, bez tereta tzv. zamrznutog konflikta. Najavljuje da ce u aprilu obavestiti srpsku i medjunarodnu javnost o svom stavu i vidjenju trajnog resenja problema.
Dok je vlast uspela da drzi u neznanju srpsku javnost, pristinska stampa, ali i ugledni londonski nedeljnik “The Economist” nisu imali previse sluha za delikatnost pozicije srpskog predsednika te su obzanili neke teme razgovora nasih i albanskih zvanicnika o elementima“sveobuhvatnog resenja” pitanja KiM. U tom smislu javljeno je da je u tokom “private” posete predsednika RS A. Vucica, u SAD boravio i predsednik “Republike Kosovo” Hasim Taci.
Prema informacijama koji su u opticaju, kompromis izmedju Beograda I Pristine predvidja, izmedju ostalog, razmenu teritorija, uspostavljanje “linije razgranicenja” i pristajanje na prijem “Kosova” u UN, bez “formalnog” priznanja ovog entiteta od strane R.Srbije.
U svom napisu u Politici od 26. februara o.g. “Ispunite zakletvu”, prof.dr. Milos Kovic ukazuje na posledice koje bi to imalo po preostalo srpsko stanovnistvo koje zive u enklavama juzno od mosta na Ibru, kao i srednjevekovne spomenike kulture i prisustva srpskog naroda i drzave Srbije na ovim prostorima. To je svakako jako vazan , ali samo manji deo stetnih posledica, koje bi ovakav voluntaristicki improvizorij resavanja vekovnog problema prouzrokovao na unutrasnjem i medjunarodnom planu.
Srpska javnost, bez obzira na svakodnevno “spinovanje” kome su je izlozili srpski zvanicnici i njihovi tabloidni novinari i korumpirani analiticari sa zvucnim akademskim titulama, je, u doba Interneta i tzv. pametnih telefona manje podlazna manipulacijama i ekonomisanju istinom nego sto bi nasa samozadvoljna i od naroda otudjena vlast zelela.
Posledice ovakvog resavanja i “resenja” odnosa sa Pristinom imalo bi dugorocne negativne posledice po drzavu Srbiju i dolazece generacije, ali i po mir i stabilnost, ne samo na brdovitom i uvek nemirnom Balkanu. Kao prva neposredna posledica bilo bi odricanje od direktne zeleznicke i drumske komunikacije sa Makedonijom, koja ima najveci moguci geostrategijski znacaj i to ne samo za Srbiju. Ko kontrolise moravsko-vardarsku udolinu, kontrolise pristup iz srednje Evrope Sredozemnom moru i dalje Bliskom Istoku i Severnoj Africi. Zamena o kojoj nasi politicari rado pricaju, a to je autoput Nis-Pristina, bogomdan je NATO trupama u Bondstilu da se, u slucaju intervencije u regionu ne maltretiraju po losim putevima koji nas povezuju sa juznom srpskom pokrajinom.
Da ne govorimo o tome kakav bi to bio samar nasim prijateljima u Pekingu, Madridu, Moskvi, Atini, Delhiju, Dzakarti, Braziliji, Bratislavi, Nikoziji i drugim zemljama koje vide Srbiju kao simbol otpora politici sile i nametnutih resenja.
Jalove nade da bi “hrabre odluke” naseg sefa drzave mogle da ubrzaju pristupanje nase zemlje Evropskoj uniji brzo bi se pokazale kao racun bez krcmara.
Tzv. uzajamno obavezujuci sporazum o normalizaciji odnosa sa Pristinom (Poglavlje 35) je samo vrh ledenog brega u procesu bilateralnih pregovora sa zemljama clanicama EU, gde treba ocekivati nova uslovljavanja i zahteve. U tom smislu bice interesantno kako ce zvanicni da nam objasne predstojeci niz blokada i ucena sa kojima ce se suociti nasi pregovaraci i u cemu ce, verovatno prednjaciti Hrvatska (razgranicenje na Dunavu, problem nestalih, vracanje kulturnog blaga, raznih dokumenata i arhiva, “ratne stete” itd), ali i Rumunija (svojatanje Vlaha, polozaj Rumunske pravoslavne crkve u Srbiji), Bugarska (polozaj i skolovanje bugarske nac.manjine), Madjarska (relativizacija zlocina tokom Hortijevske okupacije delova Vojvodine i vracanje imovine), Nemacka (povracaj imovine folksdojcera, readmisija i trajan smestaj ilegalnih migranata i dr.), Estonija (privatizacija HIP Pancevo) itd.
Zakljucak je da nema potrebe da se srlja u ishitrena resenja koja bi dodatno unazadila pregovaracke pozicije zemlje, ali i njen ukupan medjunarodni polozaj. Srbiji je u interesu da sacuva odnose sa zemljama koje su nam pruzile ruku onda kada nam je bilo najteze. Najjaci argument Srbije u resavanja problema KiM je rezolucija SB UN 1244 u kojoj se kao resenje navodi najsiri stepen autonomije u okviru SRJ, odnosno Srbije. Mnoge vece i manje zemelje zive decenijama sa zamrznutim konfliktima i to im ne smeta da imaju mnogo brzi ekonomski i drustveni razvoj od nas. U produzenom susedstvu postoji visedecenijski kiparski problem. Takve prirode je i pitanje Sev.Irske, Kina-Tajvan, indijsko-pakistanski spor oko Kasmira, kinesko-indijski granicni spor na Tibetu i sl.
Ulazak u EU oznacen je kao strateski cilj svih vlada od 5.oktobra 2000.g. Narod, medjutim, niko nije pitao da li je spreman da plati cenu ostvarivanja tog cilja. EU ima isuvise sopstvenih problema za koje nema ni ideja ni snage da ih resi, pa ne treba gajiti nerealne nade da bi u Brislu bili spremni da privhate na sebe odgovornost da u zamenu za nasu nesposobnost resava nase decenijama nagomilane probleme, a sve to po principu brigo moja predji na drugoga.
Milisav Paic, ambasador u penziji
Srpski spoljnopoliticki krug